loader image

Srpski kadril prvi put izveden 1846 godine

Ideja za organizovanje Svetosavskog bala i obnavljanje tradicije nastala je kada je društvo „Johan Štraus“iz Beča zatražilo podršku srpskih privrednika u Austriji za štampanje sabranih dela Johana Štrausa. U okviru tih dela nalazio se i „Srpski kvadril“. Tragajući za istorijatom nastanka ove kompozicije došlo se do zanimljivog podatka da je knez Miloš Obrenović, koji je od 1842. godine živeo u Beču i posećivao bečke balove, dao nalog Johanu Štrausu sinu (mlađem) da napiše kompoziciju prikladnu za Slavenski bal. Tako je nastala kompozicija „Srpski kvadril“, a ista je prvi put izvedena na Slavenskom balu, u Beču, 1846. godine. Miloš Obrenović je Slavenskim balom želeo da okupi ugledne Srbe koji su živeli i radili u austrjskoj prestonici u to vreme, a među njima su bili i velikani Vuk Stefanović Karadžić i Branko Radičević. Slavenskom balu svojim prisustvom su na značaju davali strane diplomate, srpski zvaničnici, visoki oficiri sa svojim porodicama, kao i mnogi ugledni građani Austrije.

Obnavljanje tradicije balova

Nakon stogodišnje pauze, godine 1998. po prvi put se organizuje Srpski bal pod novim imenom – „Svetosavski bal“. To ime bal nosi i danas, a dobio ga je po prvom srpskom arhiepiskopu i prosvetitelju Svetom Savi.

Spoj dve kulture

Zvanični program Svetosavskog bala povezuje dve kulture i na njemu se izvode kako bečki valcer tako i srpske tradicionalne igre. Operske arije i šansone deo su balskog programa, kao i neizostavni „Srpski kvadril“ Johanna Štrausa (mlađeg). Svetosavski bal godinama uspeva da okupi građane srpske zajednice u dijaspori. Među balskim gostima sreću se ugledni gosti iz sfere kulture, obrazovanja i nauke, diplomate, sveštenstvo, ali svakako i studenti, poslovni ljudi i obični živalj, nezavisno od porekla i nacionalnosti, te se svi rado druže, zabavljaju i nazdravljaju uz uvek zanimljiv kulturni program Svetosavskog bala.

Srpski kadril na azuru bečkog Dunava

Ljubičasta mađija noći sjaktala je na snegu, srebrio se ledeno i glatko mesec, a sijale neobično nemirne zvezde. Drveta, crna i mokra, probuđena svetlošću, pomerala su se u stranu i mahala prstima sa kojih je kapalo biserje. „Šta se dešava“, šumorilo je granje pospano i molski, šapatom. Voden, raspevan, plah i kobaltnoplav u noći, Beč je bio pripravan da u njemu otpočne još jedan bal. Ali slovenski. Jer postoje prečice do radosti, a ples je jedna od njih. Devetnaesti je vek, u ovom gradu živi oko pedeset hiljada Slovena, povezanih bliskim poreklom i sličnom sudbinom. Od 1843, kočijaši su već svikli da imaju katkad mnogo posla sa gospodom koja govore drugim jezicima, što na ruski podsećaju, meko i smejući se. Valjalo je prevesti dame – kroz sneg što je mirisao na ljubičice – u toaletama od sna, čipke i komađa safira i svile i safijana, što su nestrpljivo kretale na besede, koncerte i pozorišne predstave, koje su tih godina počele da se drže na opojnom mleku maternjeg jezika. Ali su od svih skupova jednoglasno najdraži svima bili – balovi. Svi su voleli balove i ples, taj tajni jezik duše. Na balovi- ma se plesalo, zaljubljivalo, nazdravljalo, tu su u skupim, tamnim odelima dolazile i važ- ne zvanice iz sveta politike, diplomatije, kulture, kao i anonimne lepotice kojima je ulaz za bal bila raskošna, zaslepljujuća, mlečna slovenska lepota. Baš kao i Niče, smatrale su da je propao svaki dan u kome ne plešemo. A po završetku, o balovima se sanjalo, šaputalo, prepričavalo…

×

Cart